Može li se država voleti? Ovisi o državi

Hoću naprosto da kažem, pritom možda neosnovano laskajući samome sebi kako sam „prisebna osoba“, da određena vrsta emocije prema državi uopšte ne mora biti nešto pogrešno. Niko mene nije prisiljavao da volim Jugoslaviju; „ljubav“ se, dakle, rodila sasvim spontano, kao nešto najnormalnije. Zašto? Ne mogu pouzdano da kažem; iz ove današnje perspektive mi se čini da razlog možda pre svega treba tražiti u činjenici da je ta rahmetli SFRJ, uz sve svoje mane, ipak bila država u onom pravom, najpozitivnijem smislu reči

Pre par dana e-novine su objavile, tačnije prenele sa T-portala, još jedan u nizu odličnih tekstova dragog kolege iz bratske Hrvatske, Vuka Perišića, u kojem je autor analizirao besmislenost, ali i štetnost takozvanog „obaveznog domoljublja“. Perišić se pored ostalog logično zapitao „zašto bi itko priseban volio – ili još gore: trebao voljeti – bilo koju državu”.

S Perišićem se u najvećoj meri slažem, ama imam i jedno, što bi Basara rekao, „zakeranje“. Iako apsolutno smatram da ljubav prema državi nikako ne bi smela biti tretirana kao nekakva obaveza, kamoli stvar prinude, ne slažem se baš do kraja da je prisebnoj osobi nemoguće voleti neku državu, svoju ili tuđu, svejedno.

Evo, ja sam, recimo, iskreno voleo svoju rodnu, ali u međuvremenu nažalost upokojenu, SFRJ. Volim je i dan-danas, bez obzira što ne postoji. I ne samo Jugu. Voleo sam i volim i neke druge države. Prosto, otputuješ negde u inozemstvo turistički i zaljubiš se na prvi pogled. U prirodne lepote. U arhitektonska dostignuća. Najviše možda u mentalitet lokalnog stanovništva, prijatnu i opuštenu atmosferu koja tamo vlada; jednom rečju: u stil života.

Hoću naprosto da kažem, pritom možda neosnovano laskajući samome sebi kako sam „prisebna osoba“, da određena vrsta emocije prema državi uopšte ne mora biti nešto pogrešno. Niko mene nije prisiljavao da volim Jugoslaviju; „ljubav“ se, dakle, rodila sasvim spontano, kao nešto najnormalnije. Zašto? Ne mogu pouzdano da kažem; iz ove današnje perspektive mi se čini da razlog možda pre svega treba tražiti u činjenici da je ta rahmetli SFRJ, uz sve svoje mane, ipak bila država u onom pravom, najpozitivnijem smislu reči. U toj zemlji si jednostavno znao da onaj čuveni „narodni milicajac“ uistinu štiti tebe i druge normalne i poštene građane od kriminalaca i sličnog bašibozluka; a ne kao danas - bezmalo obrnuto.

Ima toga još. U bivšoj nam državi na svakom su koraku bile promovisane neupitno pozitivne vrednosti, poput: drugarstva, solidarnosti, kao i kasnije često ismevanih „bratstva i jedinstva“ među narodima i narodnostima. Što je možda i najvažnije, antifašizam se podrazumevao, dočim je sve što bi iole prismrdelo na nacionalizam, naročito etničkog tipa, a da ne govorimo o težim pošastima te vrste, makar za života Druga Tita bivalo sasecano u korenu.

Za razliku od sadašnjeg istorijskog trenutka i stanja u mojoj današnjoj, ali i manje-više svim ostalim držav(ic)ama nastalim iz Jugoslavije. Gde te maltene gledaju kao čudaka ako nisi nacionalista. A još ako si i zakleti antinacionalista, onda budi srećan ukoliko te ne pošalju u ludnicu i okuju lancima i katancima kao težak neuropsihijatrijski slučaj. Dobro, malko preterujem i karikiram, ali nije bogami ni tako daleko od istine.

Kad su, pak, u pitanju međunarodni sportski događaji, i tu se apropo mojih osećanja spram bivše mi i sadašnje države može uočiti jasna razlika. Navijam ja za reprezentaciju Srbije, nije to sporno, ali ni radost zbog njene pobede ni tuga zbog poraza ne mogu se ni izbliza uporediti sa radostima i tugama kakve su me obuzimale kada bi na sportskom bojištu nastupali ondašnji „plavi“. Zbog čega je tome tako? Mislim da sam već objasnio u prethodna dva pasusa.

Sve u svemu, hteo sam da, malo u šali a malo i u zbilji, donekle pobijem pojedine teze mog dragog i više nego uvaženog kolege Vuka Perišića i tako pokažem da se i država, ne nužno sopstvena, itekako može voleti. Nikada, naravno, ne mogu voleti nijednu državu, pa ni bivšu Jugu, onako kako se voli devojka, verenica, supruga (i ina draga bića koja sami u životu biramo da nam ga ulepšaju); ako ništa, sa curicom mogu da vodim ljubav, dočim sa državom, fala Titu, ne mogu nikako. Premda ima nekih nedokazanih koji i to uporno pokušavaju da izvedu, ama se džaba lomataju.

I onda, posle svega, sam sebi nagrižen savešću postavljam krajnje zajebano pitanje: da li to što Srbiju, ovakvu kakva je, nisam u stanju voleti kao onomad Jugoslaviju znači da sam zapravo „nacionalni izdajnik“? Jebem li ga, druže Tito, ali rekao bih da nisam. Kako, naime, mogu biti izdajnik kad nikada nijednu državnu tajnu nisam odao nijednoj neprijateljskoj stranoj službi. Štaviše, nisam je odao čak ni „domaćoj“ – ruskoj!

Ono, doduše, nisam ni upućen u neku državnu str. pov. informaciju, te je samim tim i ne mogu odati. A kada bih bio upućen, i kad bi mi neka CIA-snajka-CIA ponudila određenu svotu... hm, bogme bih morao da porazmislim.

Ne palite se, nacoši koji ovo eventualno čitate; samo se zajebavam. To jest, samo vas zajebavam.

izvor:e-novine.com