Ponosni vlasnici "fića", simbola boljih vremena iz doba Jugoslavije, juče su okupirali plato ispred Muzeja istorije Jugoslavije u Beogradu. Šta ih vezuje za ovaj automobil?
A u Beloševcu kod Kragujevca smo pronašli Veroljuba Simovića (58), bravar-montera u penziji, koji je i pravio i vozio „fiću“.
- "Fića" je prvi auto koji sam pravio u "Zastavi". I bio je najbolji od svih. Mali, jeftin, kvalitetan - kaže Veroljub.
To je bio auto radničke klase, svako je mogao da ga kupi od pet plata.
- Kada sam se vratio iz vojske, 1977. godine, prebace me na liniju za montažu "fiće". "Fića" je imao dobar motor, kvalitetan, jednostavan za popravku, pouzdan... Meni je otac kupio jednog "fiću", i to model "de lux". Pamtim i registraciju KG 223-00. Vozio sam ga 20 godina, i nikada me nije izdao... - kaže Veroljub.
A nije bilo lako da se dođe do njega, jer je interesovanje bilo ogromno... Ko je kupovao na kredit, morao je da sačeka neki mesec, a onaj ko je imao keš, dobijao je kola odmah.
- Najslabija tačka su mu bile "prirubnice" na zadnjim točkovima. Ali, one su se menjale uz pomoć četiri šrafa, i za to majstor nije bio potreban, i bile su jeftine. A kada pukne kaiš na motoru, redovno se menjao ženskim najlon čarapama! Skineš kaiš, skineš čarape, zavežeš ih i zategneš, i "fića" tera kao nov... - seća se Veroljub.
Da je "fića" bio čudo tehnike, mali ali veliki auto, znaju sve porodice koje su išle na letovanja, zimovanja... Bio je tu uvek kada zatreba.
- 1955. godine počela je proizvodnja "fiće"
- 1985. godine je poslednji "fića" sišao sa trake u "Zastavi"
- 923.487 "fića" proizvedeno je u kragujevačkoj fabrici
- 15 država uvozilo je "fiću" iz Kragujevca
- 11 verzija "fiće" proizvedeno je za 11 godina
- Ivan Mrđen: Moj prvi "fića" bio je, ustvari, drugi!
Prvi, žuti, kupljen na kredit, u vreme dok smo živeli kao podstanari u Resniku i samo sam ja primao platu, uspeo sam da prilično "iščukam" dok konačno, iz petog puta, nisam položio vozački ispit, a jednom su mi kod Zvezdinog stadiona iz njega ukrali čitav motor, pa nam nije ostao u nekoj naročitoj uspomeni.
Drugi, beli, nešto stariji, ali sjajno očuvan, jer ga je deda Momčilo, otac mog kuma Branka, vozio samo između stana kod Botaničke bašte i vikendice u Deliblatskoj peščari, kupili smo kad je uveden sistem "par-nepar". Stariji se sećaju da određenim danima nisu mogli da se voze automobili sa parnim, odnosno neparnim tablicama, pa smo mi drugog "fiću" prefarbali u žuto, da bih ako bi jedan bio nespravan mogao da prebacujem tablice sa drugoga.
Kad je ta mera štednje na državnom nivou ukinuta, legendarni majstor Steva iz AMSS predložio mi je da prodam onaj prvi. I bio je u pravu, jer smo sa "deda Mocinim fićom", prevalili više od 200.000 kilometara, da bih ga, posle dvanaest godina, tri generalne i desetak farbanja, poklonio "za delove" nekom komšiji iz Šimanovaca. Sa tih putovanja, pamtim scenu kad smo u kamp Duba na Pelješcu pristigli moja Mira, naše tri ćerke i ja, a u "fići" i na "gepeku" imali šator, stolice, sto, televizor, dušeke, ćebad, posteljinu, kompletne sudove i dve torbe garderobe. Da bi sve to stalo, prethodno bismo izvadili petnaest kila nepotrebnih tapacirunga, sicova, zadnje sedište... i onda napravili deci veliki krevet pozadi, Mira bi se zgrčila iznad torbi, a samo je ponosni tata imao svu komociju, jer on, Bože moj - vozi!
I za kraj, antologijska rečenica već pomenutog majstor Steve: Ko ne zna šta je prirubnica, taj laže da je imao "fiću"!
Ranko Pivljanin: Narandžasti snovi
Godina je 1989, mladi i ambiciozni student žurnalistike se već na prvoj godini studija odao praksi po beogradskim novinama, budžet se dopunjavao i uličnom prodajom "Studenta", čiji sam bio član redakcije, a honorari su, zamislite čuda, bili pristojni i redovno isplaćivani. Tako se pojavio višak para i na šta će momak - kome je jedan od najvećih doživljaja iz detinjstva, bilo sedenje za volanom starog "pežoa 404" budućeg teče - straćiti pare nego na kola.
Tako sam se, tragom nekog oglasa, naivan, neiskusan i sagoreo u želji da konačno sednem u sopstveni automobil, obreo negde na Zvezdari gde mi je prefrigan, iskusan i mrtav hladan mangup, uz adekvatnu priču, uvaljao „zastavu 750“, staru šest-sedam godina. Koliko sam znao o kolima, mogao mi ih je prodati i sa tri točka, a kamo li da sam u to predvečerje imao uvid u limariju moje buduće limuzine. Tek kasnije ću otkriti da su zadnji blatobrani i deo sajtni bili ojačani ženskim najlon čarapama preko kojih je nanet git. Posle tog otkrića sam dobro zagledao i farove, proveravajući da onaj perverznjak, koji je limariju popravljao najlonkama, nije i ogledala od svetala napravio od kakvih izvrnutih brushaltera. Kad je riknula kontakt brava, već sam savladao paljenje uz pomoć žica, uskoro sam saznao i šta je gumigeling (oni koji su vozili "fiću" sigurno znaju i već sočno psuju, ostalima je uzalud da objašnjavam, ali kad on prokliza ostali ste na putu), potom se došlo do iskustva da mokra krpa oko benzinske pumpe vraća u život membranu, živce u normalu a "fiću" na drum. Znao je "fića" i da "prokuva" i na čepu prelivne posude bljuje paru i ključalu vodu...
Taj "fića" je bio i prva legitimacija među društvom u zavičaju da si nešto uradio "u tom Beogradu", mnogo značajnija od fakultetske diplome
Bio je to paralelni fakultet, izučavan u ponosu srpske auto-industrije - češće pod njim - ali sve ovo su bile slatke muke naspram silnog zadovoljstva koji mi je doneo taj "nandžarasti" mališa. Počev od zveketa njegovih ključeva u džepovima koji su, uz sarajevski „marlboro“, bili prva potvrda ulaska u svet odraslih i ozbiljnih ljudi, preko slobode da se u svako doba dana i, češće, noći možeš zateći u bilo kom delu grada bez bojazni kako ćeš se vratiti kući, sve do onih uzvišenih trenutaka kada bih, nakon završenih predavanja, paunisao nehajno oslonjen nogom na njegov prednji točak, dok su lepe koleginice zadivljeno treptale sa stepeništa fakulteta, a onaj muški deo me, pretpostavljam, mrzeo iz dna duše.
Taj "fića" je bio i prva legitimacija među društvom u zavičaju da si nešto uradio "u tom Beogradu", mnogo značajnija od fakultetske diplome i imena koje mi se provlačilo kroz novine. "Vozi kola", bila je čarobna šifra za otvaranje raznih sezama u našoj mladosti, kada su takvu privilegiju imali samo sinovi budžovana, ali oni nisu bili iz naše priče i sledovao im je prezir proleterske dece.
Moj "fića" nije imao radio, ali nije bio bez muzike. U svrhu romantike poslužio je jedan stari diktafon i samo bog zna koliko je baterija potrošeno da bi se u njemu vrtele kasete "Azre", "Riblje čorbe", "Valentina", "Zabranjenog pušenja", Brusa Springstina..., a od "dodatne opreme" bile su tu i neke šarene šustikle na prednjim sedištima - poklon od majke. Ti ručno tkani prapočeci "grejača sedišta" zimi bi dobijali svoj puni smisao. Kad smo kod grejanja-hlađenja, to sumnjam da je neko ustanovio kako je (ako je) funkcionisalo - leti je grejanje bilo zagarantovano od vrelog motora (ne pitajte ništa), a zimi smo se valjda, što bi rekla Nada Macura, slojevito oblačili.
Kotrljali smo se početkom devedesetih godina "fića" i ja - on stareći a ja zrijući - sve dok se kod njegovog vlasnika nije javila jeretička misao kako bi bio red da se "ponovi" sa malo naprednijom mašinom. I tako je u moj život ušao jedan "jugo 45" "smb" boje, sa radio-kasetofonom (o, oduševljenja!), što mi je dodatno podiglo cenu na berzi frajera, a "fića" je ostao da samuje na stričevom placu, sve dok se nije pojavio mušterija, otprilike kalibra onog mene od pre dve godine. Istog iskustva i znanja - dakle nikakvog, ali iste neugasle želje da se po rodnom kraju "prodžilita" autom sa BG tablicama. Jedino što sam mu pošteno rekao da onim najlonkama u blatobranima ističe rok, pa bi valjalo da uloži u kupovinu dva para novih, ako mu već od kakve ženske negde neke nisu ostale. I tako je "fića" otperjao za Valjevo, gde mu se gubi trag. Ali zaborav ga prekrio nije i sve sledeće "munje" za čije sam volane sedao nisu izazivale, ni približnu dozu ushićenja onoj koju je proizveo prvi vergl u "fići", nakon čega sam ga, dlanova oznojenih od uzbuđenja, dovezao na Bulbuder. I ako me pitate koja je bila njegova najveća prednost, odgovor je: Nije imao kompjuter!
blic.rs
No comments:
Post a Comment