U neposrednom Titovom obezbeđenju, od kraja Drugog svetskog rata do predsednikove smrti 1980. godine, bio je svedok istorije. O nekim događajima nikada do sada nije pričao.
I danas je uz Tita, okružen njegovim fotografijama i raznim drugim uspomenama iz tri i po decenije službe predsedniku
Miroslav - Mija Mladenović (88), partizan, pripadnik Gardijske brigade i potpukovnik JNA, rodom iz Kruševca, proveo je u neposrednoj blizini predsednika Josipa Broza Tita tri i po decenije, od 1945. do 1980. godine.
Kao član sportske reprezentacije JNA, sprijateljio se sa Franom Mihalićem, osvajačem srebrne medalje u maratonu na Olimpijadi, i ovaj mu je 1954. godine iz Japana doneo fotoaparat “minoltu”. To će Miji promeniti život, jer pet godina kasnije fotografisanje mu postaje dužnost.
- Nisam ja bio Titov fotograf, već vojnik, gardista, kao i svi drugi, a slikanje druga predsednika za potrebe države i vojske bilo mi je dodatno zaduženje. Od 1959. bio sam stalno uz Tita sa fotoaparatom... Bilo je nekoliko Titovih fotografa koji su ga snimali za novine i druge potrebe. Ali kada ja dam znak, oni odu. Naravno, niko od njih nije smeo da ima kod sebe pištolj.
A ja sam uvek imao pištolj ispod odela na samo nekoliko metara od Tita - priča Mija Mladenović.
Posebno mesto među njegovim uspomenama ima fotografija koju nije on snimio: na njoj su Tito i Mija koji mu uručuje foto-album kao rođendanski poklon, 25. maja 1979. godine.
Zbog povrede kičme na treningu džudoa otišao je u penziju 1972. godine, ali je nastavio da obavlja dužnost fotografa do Titove smrti. Poslednje snimke načinio je 8. maja 1980. godine na Titovoj sahrani.
- Iz nekog nerazumnog razloga, snimateljima nije dozvoljeno da zabeleže polaganje sanduka i zatvaranje grobnice, što je kasnije dalo povod za razne zlonamerne špekulacije. A istina je sledeća: na dan sahrane grobnica je zatvorena međusobnim primicanjem dva kamena bloka, koji su iste večeri uklonjeni da bi dizalicom bio postavljen onaj jedan koji i sad stoji i koji je težak preko devet tona - kaže Mija Mladenović.
Napisao je pet knjiga o Titu, Gardijskoj brigadi i obezbeđivanju predsednika SFRJ, a i dalje, uprkos poodmaklim godinama, na laptopu radi na novom rukopisu.
Odan idealima svoje mladosti i Titu, sa toplinom govori o predsedniku. Tako se priseća da mu je u julu 1960. godine, dok je bio na straži na Brionima, prišao Tito.
- Dođe on i kaže: “Zdravo, druže, je li vruće?” “Nije”, kažem ja, a on pređe prstom preko mog oznojenog čela. ”A šta je ovo?”, kaže. Ja ćutim. “I bluza ti je ispod opasača mokra”, kaže on, a ja samo ćutim. Nekoliko dana kasnije iz beogradske vojne zadruge došla su dva krojača i svima nama, bile su dve čete iz oficirskog bataljona, uzeli meru za letnju uniformu za Brione: kratke pantalone i laka košulja, sandale i dokolenice.
Fotografisao je Hruščova, Brežnjeva, Elizabetu II... sve državnike koji su dolazili kod Tita, ali posebno pamti posetu Ričarda Niksona:
- On sa ženom ide ka Titu i drugarici Jovanki preko dugačkog crvenog tepiha i u jednom trenutku zapne nogom za mesto gde je staza bila nastavljena - i padne koliko je dug! Stvori se neviđeni metež, sto ljudi se tu nađe, i ja snimam sve... Kad sam kasnije uradio slike, vidim još tri Niksona u toj gužvi! Dvojnici! A Tito nikad nije vodio dvojnike...
(blic.rs)
No comments:
Post a Comment