Beograđanin o Tuzli i Tuzlacima : “Tek po imenima sam uspevao da naslutim nacionalnost, jer drugih naznaka nije bilo!”

Projekat “Zar nije bolje ovako”, u režiji NVO “Balkanac”, svakog dana postaje sve pozitivnija priča. Mladi ljudi iz raznih gradova širom bivše Jugoslavije, okupili su se kako bi pokazali da mladi ne žele nacionalizam i podjele, a to će pokazati kroz dokumentarni film, čije je premijerno prikazivanje planirano do kraja ove godine.

“Voljeli bismo da naglasimo da ne zastupamo nikakvu “novu Jugoslaviju”, kako su nas neki mediji okarakterisali, već želimo da budemo zajedno“, poručuju iz “Balkanca”.

Jedan od članove ove pozitivne ekipe je i Predrag Aleksendrić, koji je nadavno boravio u Tuzli, snimajući kadrove za film. U cjelosti prenosimo njegove utiske koje je ponio iz Tuzle:

“Tri vere, tri nacije – jedna raja – Tuzlaci

Ako na ovom nesrećnom Balkanu postoje srećni ljudi, skup „nesvrstanih, različitih, svojih“ jedinih i jedinstvenih onda su oni gotovo sigurno iz Tuzle ili u Tuzli! 

Polazim iz Beograda za Tuzlu, prvi put za četiri decenije života u BIH (ne računam ekskurziju iz osmog razreda 1990. godine jer sam tada putovao Jugoslavijom), naoružan verom u ljude i neverom u situacije tipa: prebiće te Balije, sjebaće te Ustaše, doći će ti glave Srbende iz RS…, jer jelte, ja sam stanovnik Planete i užasavam se podela po nacionalnoj, verskoj, rasnoj, rodnoj, seksualnoj, obrazovnoj i bilo kojoj drugoj pripadnosti!

Prvo što mi se desi u autobusu jeste „napad“ muslimana Amira koji mi ponudi kafu u busu, jedino meni od ukupno 6 putnika na liniji Beograd – Tuzla! Ta skoro četiri sata vožnje bili su najprijatnija vožnja ikad doživljena! A on Čovek sa velikim Č! I mozak i srce na mestu. Stižemo u Tuzlu, a tamo ekipa peče rakiju u kazanu. Tek kasnije saznajem ko su Hrvati, Bošnjaci, Srbi, ali sam odmah spoznao da su ljudi. Dočekali me, što bi se reklo, ko roda rođenog, u svojoj kući, na sopstvenom pragu! Danijel, Manja, Ljilja, Asef i kasnije Sadik, Emin, Zoran, Šaban, Neim, Muris, Marijana, Ademir… i brojni drugi… Po pravilu otvoren i dostupan nađoh se za trenutak zbunjen količinom dobrote i ljudskosti na jednom mestu! U gradu koji je strašno nastradao tokom ratova devedesetih, a ipak uspeo da očuva ljude i ljudskost! I ono najvrednije… Otvorenost i čovečnost, prema svemu što je dobro! Tek po imenima sam uspevao da naslutim nacionalnost, jer drugih naznaka nije bilo! Nije da mi je bilo bitno, tek onako! A ljudi, ljudi! Pamte i Jugoslaviju, pamte i Tita, pamte i poslednji nesrećni rat i komande srpske i bošnjačke vojske koje jedno veče piju zajedno i dogovaraju se šta će i kada granatirati, a sledeće granatiraju po naredbi ili planu! 

Ni ratovi, ni različitosti, ni gosti ih ne menjaju! Ostaju za navek ljudi, što bi se reklo, Tuzlaci, a kada bih poželeo da menjam svoj CV i kada bi mi to bilo dozvoljeno, rado bih pod stavku nacionalna pripadnost, napisao Tuzlak! Ponosio bih se i ponosim se tim ljudskim gromadama za koje verujem da će mi biti večni prijatelji! I možda u mom pasošu piše Beograd, ali u jednom delu mog srca ipak piše Tuzla!

Živi bili!“

izvor:kameleon.ba