Ovo su kompjuteri koji su se pravili u SFRJ!

Ovo su kompjuteri koji su se pravili u SFRJ

Industriju video-igara poslednjih godina pogađa talas takozvanih „indie" igara nastalih kao autorsko delo jednog čoveka ili malog tima sa dobrom idejom. Čudna mi čuda, nekada je ovo bio i jedini način za programiranje igre. Štaviše, ako tako gledamo, stara Jugoslavija je imala veoma razvijenu „indie" scenu.
Neobična su ono bila vremena. Sredina osamdesetih, osnovna škola i polupismeni nastavnik OTO-a (najčešće kadrovi metalostrugačke struke koji su tražili posao u kome su manje šanse da ostanu bez kojeg prsta) pokušava da ti predaje nešto o osnovama računara, a jasno mu je da manje o tome zna od tebe. Neprijatno tebi, neprijatno i njemu, a kapiram da razmišlja da bi povratak na strug, uz sve svoje rizike, možda bilo manje bolno rešenje. Bilo kako bilo, sve o računarima učili smo sami. Ko je hteo imao je knjige, par časopisa i to je bilo to.  

 

Eh, računari. To je bila posebna priča. Nekom pametnom iz tadašnje SFRJ vrhuške palo je na pamet da bi u škole trebalo uvesti te, te, kako-se-zovu kompjuktere da narod nauči ponešto o savremenoj teknici. Logično bi bilo očekivati da se uradi istraživanje, definišu neke stvari, ustanovi da je svuda u svetu PC standard i da upravo njega treba uvesti u škole. Ali, Balkan. Ništa lakše, rekoše domaće firme, saćemo mi nešto da skarabudžimo ima deca da pevaju od sreće i započeše proizvodnju. Proizvodnju treba uslovno shvatiti jer su domaće firme za male pare kupile antičke komponente sa Dalekog istoka, to zalemile, napravile kućište i takve računare prodale školama za debele pare. Umesto PC kompatibilaca dobili smo 8-bitne računare (razne „orlove", „pekome", „orike" i tako dalje) nivoa „komodora 64" i „ZX spektruma" ili slabije. Još gore od svega je što ti računari nisi bili međusobno kompatibilni pa programi sa jednog nisu radili na drugom. Ah, problem sa komunikacijom, tako tipičan za SFRJ.

Škole su po nekom principu bratstva i jedinstva nabavljale po jedan do dva računara različitog proizvođača pa možete misliti koliko je to problema stvaralo mladim naraštajima koji su bili željni znanja. Pritom, većina računara završila je zaključana u kakvom staklenom kabinetu kako ih deca ne bi slučajno pokvarila pa neko da odgovara. Ipak, ono koji su uspeli da se izvuku iz kabineta i nađu se međ decom željnom znanja, otvorili su put ka svojevrsnoj „Roll your own" (smotaj svoj) računarskoj sceni 80-tih. Naime, softvera za njih gotovo da nije bilo pa se za zabavu trebalo potruditi. Mladi programeri su upravo to radili i pisali svoje jednostavne, ali veoma zabavne igre.

Galaksija (1983)

Sastavi ga samVerovatno najpoznatiji računar Made-in-SFRJ, autorsko delo SFRJ „Stiva Voznijaka" – Vojislava Antonića bio je za mnoge prvi kompjuter sa kojim su se sreli. U pitanju je bio jednostavan računar namenjen samogradnji u kućnim uslovima, a za one koji nisu bili vični lemilici 1984. pojavili su se i fabrički proizvedeni modeli. Bio je to jednostavan računar sa Z80 procesorom poznatim iz Sinclair računara, skromnih 6 KB memorije, jednostavnim generatorom zvuka i bez podrške za grafiku visoke rezolucije (dakle, na ekranu je moguće prikazati samo tekstualne simbole). Nezgodna kombinacija za pisanje igara, ali kao što će se pokazati, entuzijazam vlasnika „galaksije" je zaista bio na visokom nivou i vremenom je za ovaj računar nastala sasvim pristojna biblioteka igara. Bile su jednostavne, besplatne (za današnje pojmove gotovo nepojmljivo) i veoma zabavne.