Huškanje naroda na narod

Piše: Boško Jakšić

Duh Slobodana Miloševića luta širokim prostorima bivše Jugoslavije!

Po regionu se ponovo „događa narod”, što je bila omiljena forma organizovanja pretorijanaca kojima je bivši lider Srbije delio sopstvenu zemlju i odgovarao na demonstracije nezadovoljnog sveta.

Uz haubičku vatru pretnji i uvreda, logistički potpomognute kvazipatriotskom retorikom, stvara se ambijent apsolutne netolerancije definisan formulom „ko nije sa nama, taj je protiv nas”. Opasna politička polarizacija potkopava temelje nacionalne solidarnosti.

Mnogima je u Makedoniji preko glave autoritarne vladavine Nikole Gruevskog koja je duže od decenije igrala na kartu nacionalizma, u društvo ugradila korupciju neslućenih razmera, a kontrolom sudstva, medija i svakodnevnog života skrenula zemlju sa demokratskog puta približavanja EU.

Mnogima u Republici Srpskoj takođe je dozlogrdila osiona decenijska vladavina Milorada Dodika koji u privatan posed pretvara entitet BiH u kome opšta ekonomska i socijalna situacija postaje neizdržljiva.

Suočeni sa rastućom opozicijom koja traži njihove smene, i Gruevski i Dodik dejstvuju kao Milošević: na mitinge protesta odgovaraju kontramitinzima koristeći arhaičnu retoriku koja ocrtava demarkacione linije i društva deli na „patriote” i „izdajnike”.

Nisu jedini. Vlast u Srbiji doprinosi rascepu društva za koji smo poželeli da bude prevladan. Vladajući političari o opoziciji – i „Drugoj Srbiji” – govore kao o „petoj koloni”.

Obuzeta fenomenom neoustašije, i Hrvatska se polarizuje – kao da antifašizam može da se deli a na evropski i neevropski, liberalni i neliberalni. Deo zvaničnog Zagreba otišao je u Blajburg, dok su antifašisti obeležavali godišnjicu partizanskog proboja na Biljegu.

I Crna Gora je posle duboke crnogorsko-srpske podele oko nezavisnosti iscrtala nove rascepe zbog pristupanja NATO, mada je mudri Milo Đukanović prvi političar u regionu koji tenzije pokušava da spusti uključivanjem opozicije u vladu.

Umesto okupljanja, o kome svakodnevno populistički tamburaju, političari zarad ostanka na vlasti opasno dele sopstvene narode.

Makedonija u protestima nije podeljena po etničkim linijama, poput 2001. kada je izbila oružana pobuna Albanaca. U demonstracijama protiv vlasti učestvuju i Makedonci i Albanci, ali kratkovidom politikom „kontramitingom na miting” Gruevski unosi opasnost makedonsko-makedonske podele, što bi moglo da ima katastrofalne, čak i fatalne posledice po državu.

Na jednoj strani „izdajnici” i „strani plaćenici”, na drugoj „patriote”. Baš kao nekad.

Republika Srpska je etnički homogena, ali Dodik je takođe polarizovao građane. Rezultat njegovog apsolutizma je RS gde se opozicija naziva „izdajničkom”, što je i omiljen termin srpskih vlasti.

Premijer Aleksandar Vučić je na optužbe opozicije da je bilo krađe na izborima uzvraćao rečima da neće dozvoliti „makedonski scenario”, ali Srbija beleži nove političke proteste i pokazuje simptome povratka na crno-bele podele.

Neinventivni kakvi jesu, što je rezultat političke fosilizacije, horski šire paniku upozoravajući da iza nezadovoljstva stoji „strani faktor” koji svojim „zaverama” pokušava da ih skine sa vlasti kako bi otvorio put „sorosoidima” (Gruevski), „silama koji mi rade o glavi” (Vučić) ili „finansijerima iz Turske” i „opozicionara koje plaća Soros” (Dodik).

Uočavate sličnost: Soros. Na jednoj strani „izdajnici” i „strani plaćenici”, na drugoj „patriote” visokog nacionalnog naboja. Baš kao nekad.

U čitavom regionalnom diskursu vlast se obrušava na „prozapadnu opoziciju”. Otkud sad taj konfuzni haos koji otvara vrata ruskom uticaju? Zar lideri svoje građane ne uveravaju da im je EU prioritet? Demokratska opozicija vlast ne gađa zato što je „prozapadna”, već zato što je bahata.

Stvari bi trebalo nazvati pravim imenom: radi se o sukobu „neliberalne demokratije” naspram „liberalne demokratije”. Pobornika građanskog društva protiv onih koji sprečavaju nastanak takvog društva.

Region se zakuvava. Narastajuće opšte nezadovoljstvo je simptom Balkana. Iz najmanje dva razloga. Prvi je nesposobnost vlasti da reši ekonomske probleme, da ljudima obezbedi posao i pristojan standard života i otresu se korupcije.

Drugi je politička nezrelost u izgradnji savremenog demokratskog društva, institucija države i vladavine prava.

Vučić, Gruevski i Dodik vešto barataju populističkim obećanjima. Oslanjaju se na autoritarnost. Najviše bi voleli da opozicija ne postoji. Žele apsolutnu kontrolu pa marginalizuju institucije, imaju svoje ljude u sudstvu i policiji. Kontrolišu izborne komisije. Slobodne medije hvale u Briselu, ali ih u suštini ne podnose. Pate od „Đukanovićevog sindroma”: želeli bi da barem 25 godina budu na vlasti.

Nespremni na zaokrete, zatvarajući oči pred realnošću, vladajući političari uljuškuju se da nema kritične mase koja bi mogla dovesti do preokreta i promene vlasti. Epilog je deficit slobodnog javnog dijaloga koji neizbežno vodi ka buntu.

Njihovo huškanje naroda na narod, kockanje sa građanima koje svesno polarizuju svakako nije hrabrost. Još manje politička mudrost. Radi se o osionosti kojoj nije dovoljno podsećanje da neki ljudi hoće da iskoriste svoje pravo da javno negoduju.

Politika.rs